|
Хајде се ви лепо потпишите ко хоће, а ко неће да прими вакцину, па кад то једном набавимо даћемо вама који хоћете. Одговорност је лична и само за грађане, тзв. пацијенте. С вером у Бога и министра до краја грипа (овај први можда и помогне)
Уторак, 3. новембар
Још један од дана за које не знаш да ли је боље да не почну или да се што пре заврше. Целодневна турбуленција на послу, гомила немогућих ситуација, а навече ударац у главу, нокаут: министар здравља рече да ће морати да се потпише и ко прими и ко не прими вакцину. АХ1Н1 скида и понеку српску главу, а шта треба да примимо да не би изгубили главу, када ћемо да примимо, има ли ризика или не – е, па то није предмет наступа. Али рече поменути да ће његови најмилији примити сви, ваљда ми остали то треба да схватимо као меру поузданости.
Мој сељачки мозак је радио брзо: хајде лепо се ви потпишете ко хоће а ко неће, па кад то једном набавимо даћемо вама који хоћете. Одговорност је лична и само за грађане, ткз. пацијенте. С вером у Бога и министра до краја грипа (овај први можда и помогне).
Среда, 4.новембар
Тензија на послу расте, имамо два пацијента животно угрожена од новог грипа. Види се страх у очима и брига. Ко ће се од нас инфицирати и разболети? Вакцине нема, циљног лека нема, а страх је је убица разума. Покушавам да релаксирам ситуацију. Нас неколико не носимо заштитне маске, али нема вајде, страх расте.
Покушавам да се мало опустим после посла, кафа са вољеним створењем и посета новоотвореној „РК Београд“. Још у најави власник помену све саме светске фирме, фину робу, прихватљиве цене. Свих ових година недостаје ми лепи шарм неких улица у Паризу, Бечу, Милану: има свега, купиш шта ти треба или зашта имаш паре и то је то. Осећаш се добро. Улазимо унутра и видим нешто бољу азијску робну кућу: све саме светске бутикашке фирме из КГ. Опет ме је неко дебело прешао.
Планирам на пролеће, када не буде тих виза више, малу екскурзију до северне Италије: да купим пар мајица и једне фармерке.
Четвртак, 5 новембар
Журим на посао, ауто ми је остао на сервису. Хватам једну олупину од таксија. Човеколики створ за воланом клима чудно главом, уз нешто што му долази из слушалица у ушима, по кретању вилица рекао бих жваће нешто велико и жилаво, и пита ме: “Кледо, бре, тебра идеш?“ Мирис дувана, зноја, воњ влаге и прљавштине, као такси Судњег дана. Процедио сам кроз зубе: До болнице.
Уз пар претицања на пуној линији, један пролазак кроз црвено и два кочења за инфаркт, захвалих се Богу што сам стигао читав и Човеколиком платих његово.
Био бих лицемер да поредим такси у Лондону или Њујорку са овим. Они су рашчистили са полудивљим светом још у време док су нас османлије набијале на колац као ражњиће. Ми смо такси открили пре пар година. Ипак, не знам ко је дозволио увоз тих кршева за рециклажу, излупаних и офарбаних као у филмовима о побеснелом Максу. А већина вазача као да је прављена на тракслерици. Окрећу на дуплој пуној линији, обарају ту и тамо понеког пешака. Питам се да ли је Србин дијагноза или етничка одредница?
Петак, 6 новембар
После посла скокнуо сам до родитеља, прехлађени су, имају температуру. Понео сам лекове, воће и остали провијант који не расте испод Рудника. Топлина дома, родитељска брига, иако сам загазио дубоко у пету деценију. Причамо о цени млека, опет нису добили паре за неку премију, поскупело гориво, ђубре, а пара нема, две пољопривредне пензије по неких 8.000 динара, плус два пута по 72 године. Не могу ни себи да помогнем, а камоли њима. Жао ми их је. Помогли су ми да постанем човек. Осим љубави и поштовања не могу да им помогнем на други начин. У овој земљи углавном правиш паре ако идеш или ивицом закона или ивицом морала. Остало је орнитолошки воајеризам.
Обишао сам на гробљу део фамилије који је повелики. Све је више оних које знам испод земље. Враћајући се у КГ бројим куће у којима више никога нема и не гори светло ноћу, сваке године бар по једна више, док не опусти, овде у сред Шумадије. Разни мркачи папира и предизборних говорница куну се у те сељаке, обећавајући им француско или чак шведско село: гас, интернет, сателитску телефонију, аутопут... Пошто избори прођу све што може да гмиже оде дођавола далеко. Сељак је и даље само одредница за глупост и простоту. Сељачине једне!
Субота, 7 новембар
Идем по Параћина да узмем ауто са сервиса. Неша, мој пријатељ, има велики сервис за ауте и камионе. Домаћинска фирма, поштен човек и велики радник. У једном овдашњем „овлашћеном сервису” траже ми око 500 еура за сервисирање, плус ПДВ. Код Неше је исто то 180 еура са ПДВ-ом плус делови из ЕУ.
Успут гледам израстање аутопута Крагујевац-Баточина. Напало се на више деоница. Чини ми се да је исти тај више пута отваран, а ниједном завршен. Добациће ваљда до Е-75, једном. Чудо је та прича са „Фиат Србија”. Условили, молим те, да се направи аутопут, обилазница око Крагујевца и брза пруга до Лапова. Обилазницу ће градити, прича се, неко кинеско предузеће. Дубоко верујем да тунел неће да раде пешке, односно ручно. А та брза пруга, јој, много ме подсећа на неког типа, мислим да је сада негде испод једне липе. Стварно смо се тим пругама одвезли далеко, у лепу фину. Овом ћемо ваљда у ту Јевропу. И наравно да не би те баксузне СЕКЕ направили бисмо ми тих 320.000 лимузина. Јашта бре, толико смо правили када смо преплавили Америку нашим колима. Ко то тамо пева, бре?
Недеља, 8 новембар
Недеља је дан за себе, породицу. Ја сам просечно конфесионалан човек. Имам ја своју личну комуникацију са Богом, али ипак периодично свратим у цркву, помолим му се, упалим свећу за покојне, упалим и једну за нас још живе. Нисам био у Новој цркви одавно. Видим гради се Двор, лепа зграда, црква је изгледа једина фирма која послује успешно и поред кризе. Паметан је овај „Панзер Епископ”. Мада ми понекад јако и болно недостаје господин Вуковић. Срели смо се пар пута у Благовештењу рудничком.
Бог ми није рекао ништа, и он је изгледа узео отпремнину и отишао из Крагујевца, за перспективнијим послом.
Поподне шетам са пријатељем по Великом парку. Са лакоћом прелазимо преко много тема о животу, послу, уметности. Понекад је стварно лако и једноставно живети. Наилазимо на траг од булдожера, који је од „Нептуна” пропртио до „Коша” скоро, право кроз парк. Неко је некоме поклонио парче парка да би Шумадинци имали где да науче да играју тенис. Чудо од инвестиције. И учење неће бити скупо за наше прилике. Коме недостаје дрвеће, ливада или поток нека иде у село одакле је дошао. Не разумем се у све ствари, али имам утисак да постоји основ за увођење израза урбанистички противприродни блуд и урбанистички психијатар.
Понедељка, 9 новембар
Пре 20 година Амери су радили студију на 20.000 испитаника и закључили да се од инфаркта умире највише понедељком око 9.30 х. Претекао сам и то. Отворили смо једног пацијента и успешно пребродили проблем поновног јављања рака у трбуху. Ваљда ће Творац то једном да ми узме као олакшавајућу околност.
Вољено створење ме наговара да идемо до Београда, свашта се тамо дешава по галеријама и позориштима, а ја још увек мислим да живим у престоници. Мој колега и пријатељ, декан, једном ми је поједноставио комплексни животни проблем укратко: питање нормалности је демократско питање, односно питање већине. Са већином, каква просечно овде функционише, по живот је опасно, можда и трагично, бити нормалан. Мисија успешно окончана, Аполо 13 се одјављује, иако није слетео на Месец. Крај!
Аутор је сервисер људских телесних кварова, Шумадинац, православац, аполитичан, самохрани отац два одрасла сина, хирург на месту начелника УЦ КЦ Крагујевац. Амин!
|
