|
Није више лако ни јести. Увек код обилног оброк помислим на наше политичаре како кркају овако сваки дан. После им главе заузму по пола екрана на телевизору. Маркантно
Уторак, 17. новембар
Већ двадесетак година не бавим се политиком, живим од свог рада у малој приватној фирми. Таквих приватних фирми, које се свакодневно боре да опстану на тржишту, има сигурно и више од хиљаду у Крагујевцу, а да никог, уствари, не занима како ти људи живе. Да није пореске управе нико се не би занимао за њихово „здравље”. За новинаре приоритет имају политичари који се углавном јавно свађају или судбина радника пропалих друштвених предузећа (који узгред буди речено имају доста удела у пропасти својих фирми, јер је узимао колико је ко био у прилици).
С друге стране, постоји и мишљење да је прави Крагујевчанин само онај чији отисци стопала стоје на асфалту испред „Балкана”. О количини попијеног алкохола да не причамо.
Али, времена се мењају.
По природи посла (књиговодство за мале приватне фирме) велики број приватника пролази кроз моју канцеларију. Фолиранти су већ пропали. Опстају само људи који много раде. И сви код њих у кући.
Већ уморан, по завршетку посла одлазим на славу. Није више лако ни јести. Увек код обилног оброка помислим на наше политичаре како кркају овако сваки дан. После им главе заузму по пола екрана на телевизору. Маркантно.
Увече на телевизији пригодан програм, с обзиром да су дани жалости. Гледамо детаље из живота покојног патријарха. Обичан народ тек сада, када је он умро, сазнаје да је за свог духовног вођу имао живог свеца. Да је читав његов овоземаљски живот био за дивљење и поштовање.
Зар вам ова прича није однекуд позната?
Среда, 18. новембар
Део дана од 8 до 16 часова само ћу да поменем. Било је страшно. Најгори је телефон који је звонио на 10 секунди. Нада, моја супруга, затим Маја, Љиља и Верка поштено су зарадиле своју дневницу.
Поподне шетња по граду. Време је лепо као у мају. Једина разлика је у томе што сада за исту спољну и унутрашњу температуру као у мају добијам папрени рачун од „Енергетике”. Зато више волим мај.
Вече је посвећено окаснелом родитељском састанку у школи мог сина. Родитеља врло мало. Или им није стало до успеха деце или је деци сувише стало да родитељи не сазнају за термин одржавања састанка. Успех је у, целини, веома лош. Разлог је, између осталог, велики број нерадних дана. Сви просветни радници то тврде, али нико ништа не предузима. Да су њихове плате у питању, већ би се организовали. Министар образовања, који је игром случаја мој школски друг, олако одређује нерадне дане, не марећи за интересе деце. Размишљам - са толико нерадних дана у својој фирми вероватно не бих имао за храну до краја месеца.
Увече теретана. Па, мора негде да се утроши енергија од славске хране ако не желим да ми глава порасте. Нема ту логике. Прво те коштају храна и пиће, а онда још више кошта да се ослободиш вишка калорија.
Четвртак, 19. новембар
Лепо време, заиста необично за новембар. У Агенцији мало људи. Неки су у Београду на сахрани патријарха Павла, а други код куће гледају ТВпренос. Све време сахране сија сунце. Ово је још један доказ да је Павле био близак богу. Ако има божанске правде, на сахрани неких наших назови државника падаће и киша и град, истовремено.
Поподне сам се чуо са кумом Владом који је на раду у Бангладешу. Јавио ми је да управо креће за Србију, после седмомесечног боравка у Даки. Веровали или не, каже како сада мисли да Србија и није тако лоша земља за живот. И од горег изгледа има горе. Није лоша идеја да се у терапеутске сврхе уведе путовање у Бангладеш. Пакадсевратиш,атебилепо.
Увечесе из Београда вратила моја ћерка Неда, студент ФОН-а. Сачекао сам је на станици. И доживео „дејаву”.
Пун аутобус студената с торбама, као пре два десет и кусур година када сам ја студирао. Само уместо Емине, Ћурета, Бате … нека друга лица. Остао је можда исти само по неки аутобус „Аутосаобраћаја”.
Петак, 20. новембар
На послу ујутру тема: грип и вакцина. Узети је или не. Обични људи су слуђени изјавама, а имам утисак да и лекари не знају шта би требало урадити. Њихов став изгледа више зависи од партијске припадности него од знања или искуства.
С друге стране, радују ме први сигнали да се привреда и банке опорављају. Власници малих фирми поново могу да добију повољне кредите, а да не морају да заложе сву своју имовину и бар једно дете.
Поподне породични излазак у „Роду”. Куповина и виђење са многим пријатељима које бих срео ко зна кад. „Рода” је преузела улогу корзоа код „Центротекстила”, где смо се некад скупљали и дружили свако вече. Само што је корзо био бесплатан, а у „Роду” без пар хиљада динара не вреди ући.
Увече је требало да се нађемо са пријатељима у граду, али је грип то покварио, па гледамо квиз „Високи напон”. Како од „Квискотеке” нисам учествовао ни у једном квизу, сви ме у кући терају да се пријавим. Много је времена прошло и ја више нисам сигуран у своје знање, па изричито одбијам. Успут знам одговор на питање које вреди 200.000 динара и тиме чиним себи медвеђу услугу јер се притисци фамилије појачавају. Новац је чудо.
Субота, 21. новембар
По граду гужва, уобичајена за дане слава. Сви некуда журе, а кроз град се једва вози. Шта ће бити за коју годину? Или ће читав шири центар бити пешачка зона или ће све бити један велики паркинг. Ово друго ми је вероватније. Због наплате.
Поподне путујем за Београд код наших пријатеља Љиље и Предрага на славу. Још једна од бројних крагујевачких породица које живе и раде у Београду, али су и даље пупчаном врпцом везани за Крагујевац. Сада је аутопут велика олакшавајућа околност: сат и по лагане вожње омогућује да се равноправно буде и у Београду и у Крагујевцу.
У Београду је била магла. Изгледа помало суморно. Што сам старији Крагујевац ми је све лепши, а Београд све напорнији. Моја ћерка не мисли тако.
Поново јело и пиће. Биће богами доста посла у теретани.
Недеља, 22. новембар
Повратак из Београда. Наплатна рампа код Баточине још се реновира. Као Скадар на Бојани. Да ли они чекају да се заврши читава деоница до Крагујевца, па да ударе финале са те две кућице. Само иритирају возаче који после брзе вожње на аутопуту чекају петнаеста минута да плате путарину.
Ипак, дуж пута Баточина - Крагујевац и недељом раде. Охрабрује ентузијазам наших градитеља. Ипак ће бити аутопута до Београда.
Мали предах код куће, панаследећуславу. Ималикрајајелуипићу? Пријатномејеизненадилаатмосферанаслави, ни речи о „актуелнимполитичкимдешавањима”.Времена се ипак мењају. Аутопутеви се граде, не прича се о политици. Постајемо ли ми то нормална земља? Да није било толико јела и пића на столу мислио бих да смо негде у Европи.
Понедељак , 23. новембар
Поново на послу и поново гужва. Нису Срби нерадан народ. Само их треба ставити у ситуацију да раде за себе. Покојни професор Милићевић имао је теорију да су Срби, због малих имања на селу, развили дух индивидуализма и да се тешко сналазе у великим колективима.
Поподне сам водио оца на акупунктуру. Њему акупунктура можда помаже, али доктору који је изводи помаже сигурно. С обзиром на цену.
После тога теретана. Пажљиви читаоци знају зашто.
Увече сређујем белешке свог дневника. Читава фамилија ме зеза што га пишем. Ко, бре, још пише дневник осим Паола Коеља и гостујућих читалаца „Крагујевачких”. Ја стоички подносим шале на свој рачун. Како ли је тек било Вуку Караџићу?
Написаћу ово, па шта буде.
Аутор је дипл. политиколог,
власник Агенције „Павловић” |
