|
Uspeli smo da dobijemo najsavremeniju salu u kojoj se radi kateterizacija srca. To je svetski vrh i imam običaj da kažem – ako uzmete nekog u Hjustonu i zavežete mu oči, pa ga potom prebacite u našu salu i skinete mu povez, kada se okrene oko sebe sigurno bi rekao da je na istom mestu
Poteru vodi Milan Purić
Ugledni je i cenjeni lekar – to je ono što javnost svakako zna. A kako dr Nikola Jagić sam sebe predstavlja?
 To je pitanje od milion dolara. Deda koji odbija da odraste. Po vokaciji radiolog, lekar, ima tome već dosta dugo. Tata, muž, prijatelj, sportista. Rođeni Beograđanin koji 98 posto svog života živi u Kragujevcu. Kao dečak redovno sam vodio konferansu na priredbama za dan škole. Igrao sam košarku i fudbal za školu. Bio sam i dobar đak. Potom sam išao u gimnaziju i polako odrastao uz košarku, zaljubljivanje, druženje. Medicinski fakultet upisao sam jer mi je bio blizu kuće, a ne zato što sam imao želju da budem lekar. Više stihijski i na diskretan nagovor roditelja. Odlazim odmah u vojsku i po povratku mi ide teško učenje, ali nekako uspevam da se vratim u ritam i završavam fakultet malo pre roka. Posle završene specijalizacije u nesrećnim okolnostima 90-ih, bez ikakvih uslova i uz permanentne improvizacije, pokušavam da se bavim interventnom radiologijom. Posle 2000. uspevam da sačuvam energiju i želju za napredovanjem i odlazim na brojne edukacije, bez ikakvih materijalnih potpora, samo sa kolosalnom potrebom da konačno radim ono što sam želeo.
Zašto si nas doveo u Šumarice da tu počnemo razgovor?
Ne znam ni jedno bolje mesto gde se kragujevački duh skriva, boravi i po nekad izlazi nego što su Šumarice i ovaj muzej, iz mnogih simboličnih razloga. To je moje omiljeno mesto gde provodim puno slobodnog vremena. Svaki grad poseduje neko znamenito mesto i ne bih mogao da se setim ničeg što je više Kragujevac po svojoj suštini od Šumarica.
Mislite da su one kragujevačko srce?
Čim se pomene srce, pomislim na moju profesiju. Naravno, kragujevačko srce, odnosno duh, je ono što u sebi nosimo, neko manje neko više. To je prvenstveno ljubav koju imamo prema Kragujevcu i gde god bili vraćamo mu se puna srca.
Kako se postaje vrhunski doktor?
Uopšte ne znam šta znači vrhunski doktor. Fudbaler, pevač, šahista, vozač trkačkih motocikala - da. Ali doktor? Ko god pledira na takvu titulu ima problem sa sopstvenim egom i gordošću. Medicina je timski rad i nema uspeha za koji si isključivo sam zaslužan. Ja samo mogu da kažem da sam u neko vreme radio manje ili više, ponekada možda i previše, ali za uspeh je ipak potreban srećan splet oklonosti. I, dobro, da kupite loz!
Sećam se dr Debejkija. Imaš li ti uzore, ko ti je od učitelja ostao u najboljem sećanju?
Postoje ljudi koji te nečemu nauče ili ti daju smernice kako da učiš i razvijaš se. Ja sam imao nesreću da sam izabrao da se bavim nečim što u mojoj sredini niko nije radio, pa nisam imao mogućnost da me neko lupi po ruci ili upozori na greške. Morao sam da kradem na raznim mestima po svetu, odlazio sam i u ekstremno teškim okolnostima, bez sredstava, sakupljao znanje i veštine. Da pomenem profesora Ljubomira Lišanina sa Instituta za radiologiju VMA, koji mi je za vreme specijalizacije davao da radim teške procedure, ponekada i pre nego specijalistima iz sopstvene kuće. To je bilo veliko poverenje i na tome sam mu neizmerno zahvalan.
Kako se osećaš kad uđeš u operacionu salu? Može li neko ko bukvalno prkosi smrti de se zanese od tolike moći? Kakva je nagrada tebi kad neko „pretekne“?
Nije teško izgubiti kompas i postati gord, ali tu se prepoznaju pravi ljudi. Kako u ogromnoj većini moji pacijenti „pretiču” naviknut sam na to i mnogo me više pogađa kada se dogodi komplikacija. Nikada se neću navići da živim sa tim i to se reflektuje i na moj privatan život znatno više nego maestralne procedure u kojima pobeđujem i posle kojih sam srećan.
Prepoznaju li se pacijenti po socijalnom statusu?
U moju salu pacijenti dolaze u pidžami i na krevetu, što ih uniformiše i briše sve razlike među njima. To mi se dopada jer sam uvek bio rezervisan prema svakom elitizmu. Najiskrenije, ja nemam tzv. VIP pacijente, a oni koji smatraju da zaslužuju bolje lečenje nego što može da im ponudi moja kateterizaciona laboratorija, neka odu na druga mesta. Ja sam srećan ovako i nemam problem sa tim.
Ko su po tebi kragujevačke doktorske legende?
Mislim da je pretenciozno doživljavati lekare kao legende. Mi samo sa manje ili više uspeha primenjujemo naučeno. Retki imaju sposobnost kreacije, ali najbitnije je da su dobri ljudi. Neki su samoreklameri, drugi imaju dobar marketing, treće, kao mene, to uopšte ne interesuje.
Kako vidiš kragujevačke medicinske ustanove u budućnosti?
Bio bih srećan ako se stvari ne pokvare, a još srećniji ako zdravstvo u Kragujevcu postane magnet za ljude iz bliže i dalje okoline, ali to zavisi od samih zdravstvenih radnika i njihove posvećenosti poslu i od razumevanja onih koji kreiraju naše male živote. Ovo poslednje im nekako nije baš polazilo za rukom.
Dobili smo angino salu koja ne zaostaje za istim u Hjustonu, Švajcarskoj ili Beogradu. Kako se u tome uspelo?
Duga priča i srećan splet okolnosti. Zaista je nabavljeno nešto što u tom trenutku nisu imali ni Austrijanci, ni Nemci, ni mnoge druge zemlje Evrope. Trebalo je da dobijemo salu za periferne krvne sudove, no uz pomoć mnogobrojnih prijatelja uspeli smo da dobijemo najsavremeniju u kojoj se radi kateterizacija srca. Uspeli smo i da je upotpunimo dodatnim uređajima i predstavljala je zaista sam svetski vrh. Imam običaj da kažem da ako uzmete nekog u Hjustonu i zavežete mu oči, pa ga potom prebacite u našu salu i skinete mu povez, kada se okrene oko sebe sigurno bi rekao da je na istom mestu.
Kakve si principe poneo iz svoje porodice i šta od toga prenosiš na svoje potomke?
Mi se trudimo da budemo različiti od svojih roditelja, ali što se više trudimo postajemo im sve sličniji. Rastao sam u porodici gde je prioritet bio poštenje i lepo vaspitanje. Moram priznati da me to i nije pripremilo za ova vučija vremena, ali čovek od toga, jednostavno, ne može da pobegne. I ma koliko sam roditeljima u mladosti zamerao neke stvari kako je vreme proticalo sve više sam im zahvalan na takvom vaspitanju. Trudim se da svojoj deci ukažem na vrednosti koje su konstanta, bez obzira kako to prima okruženje.
Dolazimo u Veliki park, na popularni „Koš”. Zašto?
Meni je ovo mesto tokom odrastanja i mladosti bilo veoma važno. Mnogo vremena provodio sam ispod ovog koša, ovde sam naučio da igram početnički tenis. Ovde su se dešavale nekazaljubljivanja, druženja, beskonačni noćni razgovori i kao deo Šumarica za mene je ovo izuzetan prostor.
Sa obrazovanjem koje si stekao mogao si da biraš gde želiš da živiš i da budeš dobro plaćen. Ti si ostao ovde. Zašto?
Ako očekuješ da ti kažem da sam zaista mogao da biram gde ću živeti, razočaraću te. Istina je mnogo banalnija i ja to nisam mogao da biram. Naravno, mogao sam da živim kao pas bilo gde, ali sam izabrao da dostojanstveno živim u svom gradu. Razlog što sam ovde je taj što nisam mogao da budem na drugom mestu kada sam to želeo. Kasnije, kad su te mogućnosti postale realne, ja nisam želeo. Ne postoji novac koji bi me privukao da živim na drugom mestu van Kragujevca.
Svaki dan ideš peške kroz Šumarice na posao u bolnicu. Voliš sport, rekreativno se baviš košarkom. Da li to u stvari znači zdravo srce?
Mogu da ti kažem opšta mesta - da je bolje da ideš peške nego da se voziš, bolje je da se jede umereno nego mnogo, bolje je da se ne puši nego da se puši. Ovo je način života koji me ispunjava. Nikad nisam pio, ne zato što je to zdravo, nego mi se nije dopao ukus alkohola. Idem peške zato što mi prija, a ne da bih živeo 120 godina. Stvari su nekad mnogo prizemnije nego što izgledaju.
Gde bi odveo gosta da se u Kragujevcu zdravo nahrani?
Sam bih mu skuvao kačamak.
Šta za kragujevački duh znače lepe žene i kako izgleda njihovo srce kroz tvoje instrumente?
Srećan sticaj okolnosti je što uglavnom kod mene ne dolaze mlađe žene, mada je sve više mladih osoba. Srećan sam što ih ne gledam na način medicinara, već očima običnog čoveka.
Šta si dobio od kragujevačkog duha, a šta si ugradio u njega?
Ja sam jako emotivan i za mene su ljubav i dobro u svim svojim oblicima pokretačka snaga. Voleći, recimo, svaku raskrsnicu gde sam se dugo opraštao od drugova na povratku iz škole, upijao sam, istovremeno dajući svoju svu ljubav i toplinu koju možeš da razmeniš sa okruženjem. Kada god prođem istim ulicama, koje su se u međuvremenu dosta izmenile, osetim to što razmenjujem sa duhom grada svih ovih godina.
ŠUMARICE NAJZNAMENITIJE MESTO
NA RADNOM MESTU U KLINIČKOM CENTRU
Razgovor uživo sa dr Nikolom Jagićem možete gledati u subotu od 20 sati na Televiziji Kanal 9. Do tada vam je na raspolaganju telefon 331-509 za pitanja sagovorniku i Milanu Puriću koji (pred)vodi poteru na kragujevački Duh.
|
