|
Rečima iz naslova naša sagovornica odgovara na pitanje šta joj je podario kraguejvački duh i šta je ona njemu uzvratila. „I vazduh i voda kragujevačka to je deo mene, to sam ja”
Poteru vodi Milan Purić
Danas smo u poseti Prvoj kragujevačkoj gimnaziji, a sagovornik nam je direktorka ove prestižne škole Slavica Petković. Učili smo i maturirali u istoj generaciji, te će čitaoci razumeti i zašto je ovaj razgovor vođen „na pertu”.
Kako bi se, u najkraćem, predstavila?
Mnogo bi mi bilo lakše da si to ti rekao. Ja sam Slavica Petković, diplomirani psiholog, dugogodišnji profesor psihologije i direktor Prve kragujevačke gimnazije, Kragujevčanka, majka Jelenina i Vladina, a za najstarije sugrađane biću uvek Slavica Ristić, Ljubišina i Čarina ćerka.
U ovoj Gimnaziji školovale su se i stasavale mnoge značajne ličnosti, ne samo za grad, već i za Srbiju. Ona je i svojevrsna kolevka duhovnosti. Kako je raditi u takvoj školi?
Lepo. Za 175 godina postojanja Gimnazije upriličena je izložba o 175 ljudi koji su prošli kroz nju, a predstavljali su značajne ljude svog doba, bilo kao naučnici, književnici, glumci, političari, vojskovođe. Lepo je ne samo meni nego i svim profesorima i učenicima koji kao deo te priče i danas traju.
Među slikama značajnih ljudi nema nikoga ko je živ. Zašto?
Mislim da tek posle smrti može o nekome realno da se sudi. Vremenska distanca zbog toga je svakako potrebna, a želeli smo i da izbegnemo mešanje politike u postavku izložbe i izbor ličnosti.
Znamo šta je Gimnazija na polju obrazovanja, a šta je značila i znači na kulturnom planu Kragujevca i kakvu smo duhovnost dobijali sa ovog izuzetnog mesta?
Naša svečana sala, za koju oni koji se u to razumeju kažu da je najlepša u Srbiji, je Beč u Kragujevcu. Sala je projektovana prema bečkim nacrtima, a pored lepote sigurno je i najakustičnija kod nas. Mislim da je čak i bolja i lepša od beogradske Kolarčeve sale. Uglavnom, svi najprestižniji kulturni događaji grada dešavaju se u njoj. Lično sam za nju veoma emotivno vezana jer sam u njoj nastupala kao đak, a doživela sam i da u njoj dočekujem svake godine puno generacija maturanata i da ih kao direktor pozdravljam. Ja bih volela da se sala ipak malo više vrati đacima jer je ona prvenstveno njima namenjena.
Kakvi su susreti nekadašnjih maturanata Gimnazije?
To je zaista jedna lepa, posebna priča koja kreće svakog maja. Onda se pojave generacije koje slave pet, deset, pedeset... godina mature. Svi vole ovde da dođu, ma gde sada živeli i to samo svedoči o vrednosti đačkih dana, kada su se sticala prijateljstava za ceo život. Naravno, tada se i svi podmlade i postaju opet razdragani mladi ljudi. Naravno, svi tvrde, uz mnoštvo argumenata, da je baš njihova generacija bila najbolja.
Kad posle i toliko godina otvaraš predivna vrate Gimnazije, da li kao svi mi koji smo ređe ovde, uvek osetiš neku lepu jezu u sebi?
Da, svaki put kad ovde ulazim zaista osetim u stomaku blagu jezu koja mi kaže koliko je ovo posebno mesto. Imam taj osećaj koliko je ovo posebno mesto i pogotovo ova direktorska kancelarija. Naravno, to treba zaslužiti i svaki direktor mora biti svestan važnosti ove institucije.
Imala si sreću da ovde provedeš đačke dane, a potom budeš profesor i direktor Gimnazije. Koji ti je period najlepši i najdraži?
Tu nema dileme: „Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba“. U dugom razdoblju ovde je za mene bilo i lepih i svakojakih trenutaka, no sigurno je da je sazrevanje i đačko doba najlepši deo mog života.
Mnogo generacija gledala si kako stasavaju, da li se i u tom uzrastu prepoznaju oni koji će biti nosioci Duha grada?
Sigurno. Uvek se prepoznaju deca koja nekim svojim talentima skreću pažnju na sebe. najbolji učenici postaju profesori, naučnici, doktori, akademici... Neki već ovde otkrivaju razne talente po kojima se prepoznaju i kasnije ostaju vredne osobe na javnoj sceni. Mi smo tu da pomognemo njihov svekoliki razvoj.
A ko je najviše uticao najviše na tvoje obrazovanje i izbor zanimanja?
Stvarno moram da kažem da sam imala izuzetne vaspitače i da je moje školovanje ostavilo najdublji trag u meni. Dušanka Petković, učiteljica koja je postavila temelje mog budućeg obrazovanja, prva je u nizu kojih se tako rado sećam. Potom sam u školi „21. oktobar” imala sreću da sam bila u generaciji odličnih đaka koji su važili za najbolje u gradu. U Gimnaziji, koju smo zajedno prošli, bilo je zaista vanserijskih profesora, pa ću možda nekog slučajno i preskočiti. Moja razredna Nada Veljović, profesorka matematike i nacrtne, pa đačka majka izuzetan profesor književnosti Ljupka Đekić, Rodoljub Đurić, kasnije moj kolega, sjajan vaspitač, Sveta Nikolić, kod koga sam uradila maturski. Onda Vera Drešević koja nas je učila engleski uz pesme Bitlsa i „Sjaj u travi“, pa Sveta Mladenović, Stevica i Kruna Ilić, Mića Milovanović, Pera Petrović, moj fah kolega. . . . Bila sam dobar đak, vukovac, pa su mi svi profesori bili dobri jer sam sve učila i ni sa kim nisam imala problema. Na fakultetu sam takođe imala sjajne profesore, tako da mogu da kažem da su svi oni doprineli na najbolji način da postanem to što jesam.
Kad si već tako briljantno završila školovanje, zašto nisi, poput mnogih naših drugova i drugarica, ostala u Beogradu?
Mislila sam ja da ću ostati, međutim ukazala se prilika ovde, jer me je direktor Gimnazije legendarni Dragoljub Ljubičić pozvao da radim u ovoj srpskoj instituciji. Takav poziv se ne odbija i meni je zaista bila čast da se zaposlim u svojoj bivšoj školi. Nisam znala koliko će to dugo trajati. No, život me je zadržao u Kragujevcu i nikad se nisam pokajala što je tako. Raditi sa mladima je nešto najlepše jer su oni najzdraviji deo društva i pored njih sam period najgorih stvari po nas devedesetih godina lakše prošla, jer njih, jednostavno, takve stvari manje dotiču.
Kako na mlade prenosiš odnos prema radu?
Nisam neko ko voli mnogo da popuje i savetuje. Mislim da se ličnim primerom najviše kaže. Rad je zaista nešto, pogotovo u ovom vremenu, posebno važno. Dobro obrazovanje uz rad postaje najvažniji način da se do svakog cilja dođe.
Potičeš iz ugledne kragujevačke kuće, šta za tebe znači porodica?
Porodica je osnova svačijeg života, to je baza iz koje crpimo sve. Imala sam sreću da sam živela u porodici gde sam stekla najlepše osobine. Sve to sam posle prenela i u moju porodicu i ona je postala sve za mene. Možda nisam napravila karijeru za koju sam bila predisponirana, ali sam mnogo srećnija i zadovoljnija što osećam, to moja deca kažu, da sam po profesiji majka. To je zaista najveće priznanje i najveća radost za mene. Nikad nisam bila sputavana i zato mislim da je potrebno decu vaspitavati i pomagati im da se iskažu, a ne sputavati.
Kako se osećaš kao prva žena direktor Gimnazije u njenoj dugoj istoriji?
Biti žena direktor u svetu muškaraca u kome živimo je nekad lakše, nekad i teže. Imala sam sreću da sam većinu stvari koje sam želela i uradila. Nailazila sam na razumevanje, kako sadašnje tako isto i prethodne vlasti, jer su uglavnom svi bili učenici koji su pokazali puno razumevanje za Gimnaziju kao nacionalnu instituciju.
Inače, na čelo Gimnazije došla sam da pokušam nešto i da promenim u atmosferi. Najveće lično priznanje mi je kad je majka od jedne sadašnje profesorke, inače naše školske drugarice, rekla da mi je zahvalna jer njena ćerka svaki dan dolazi i odlazi sa posla sa osmehom na licu. To sam želela i to se ostvarilo. Želela bih da naša Gimnazija postane konačno reformisana, sa dosta ulaganja u opremu i obrazovanje u gradu koji će biti puno bogatiji raznim sadržajima.
Svuda oko nas lebde, popularno rečeno, stubovi kragujevačke duhovnosti. Šta ti misliš šta je to kragujevački duh?
Pošto dugo pamtim, kragujevačkog duha ne vidim samo u trenutku. To je duh u razvoju, pa kad se Kragujevac razvijao zahvaljujući „Zastavi” i velikoj količini novca, bio je sjajan period Univerziteta, novih fabrika, ulaganja u kulturu. Devedesetih godina bio je sumorni ratni duh, koji je, na sreću, nestao i opet se pojavljuje novi duh pun entuzijazma. Kragujevac je uvek bio grad koji je primao mnogo doseljenika koji su se mešali sa nama i time dopunjavali naš duh.
Koji je po tebi najlepši deo grada?
Moj deo grada je Erdoglija. Ja sam rođena u Vardarskoj ulici. To je moja baza odakle sam svugde išla i uvek se vraćala. Početak Erdoglije, pa sve do Šumarica, je nešto što se ne poredi. Prijatelji koje imam, drugarice koje imam, Licu, Draganu, sestre Antušević, u čijoj sam kući bila peta sestra, svi su odrastali u Erdogliji. I moja deca, naravno.
Šta je kragujevački duh dao tebi, a šta si ti ugradila u njega?
Uzela sam sve i sve sam mu dala. Baš tako mislim. To što sam ja - to je Kragujevac. Vazduh i voda kragujevačka to je deo mene, to sam ja, tako se osećam.
Razgovor uživo sa Slavicom Petković možete gledati u subotu u 20 sati na Televiziji Kanal 9. Do tada vam je na raspolaganju telefon 331-509 za pitanja sagovornici i Milanu Puriću koji (pred)vodi poteru na kragujevački Duh.
ĐAK, PROFESOR, PA DIREKTOR PRVE GIMNAZIJE
U KANCELARIJI U KOJOJ SU SEDELI MNOGI UGLEDNI DIREKTORI ŠKOLE
|
