|
I danas me neki pitaju da li još crtam, ne verujući da sam crtanjem i karikaturom iškolovao dva deteta. Drugi me, pak, pitaju kada ću početi nešto ozbiljno da radim, kaže kragujevački karikaturista Mića Miloradović, koji neguje ali i uspešno širi dobri duh Kragujevca
Poteru vodi Milan Purić
Ne znam d ali više Kragujevčana poznaje njega, ili on Kragujevčana. Bradonja sa lulom i mirišljavim duvanom, neizostavni deo savremenog kragujevačkog duha je karikaturista Mića Miloradović i autor knjige anegdota u kojima su glavni likovi poznati Kragujevčani. Sada je penzioner, a dugo godina je radio i živeo na relaciji Kragujevac – Beograd. Radio je u beogradskom „Ježu”, ali čaršijsku kaldrmu nikada nije napustio.
Razgovor počinjemo u restoranu „Balkan”, bez potrebe da objašnjavamo zašto, pitanjem ko je Mića Miloradović?
Au, teško pitanje. Nisam još utvrdio ko sam ja. Možda lokalni Lero.
Bar nam kaži kad si rođen.
Imam 62 godine.
Alal vera, izgledaš mnogo mlađe. Šta u tvom životu znači humor?
Humor je štit. Kao što su ratnici imali štit, tako sam i ja izabrao humor da se štitim od svih mogućih nedaća u svojoj nemoći pred velikim svetom.
Šta je za tebe karikatura?
Karikatura je izraz duha, to je unutrašnji portret čoveka. Ja sam kao karikaturista vrlo rano počeo da dolazim u „Jež” i tamo sreo zaista sve najbolje jugoslovenske karikaturiste. Čak sam upoznao i čika Pjera Križanića, Zuhu Džumhura, Kušanića, Miću Živadinovića, koji je sa svoja četiri fakulteta sigurno bio najduhovitiji u istoriji „Ježa”.
U poslednjih dvadesetak godina proživeli smo veoma velike promene, pri čemu se promenilo mnogo vlasti. Kakav je odnos vlastodržaca prema karikaturistima?
Očigledno da nas vlast ne voli. Ne voli humor, jer humor ima za cilj da obezliči one koji o sebi imaju visoke predstave. Kažu da se i Hitler najviše plašio engleskog karikaturiste Loa, jer ga niko nije više razobličio nego on. Dragan Marković, koji je bio urednik u NIN-u, svojevrmeno mi je naručio pedeset portreta političara koji bi se objavljivali svaki dan u „Politici“. Veoma lepo sam se te godine proveo na Korčuli od honorara, iako ni jedna karikatura nije objavljena. Politička karikatura kod nas uvek je završavala na šefovima sa nižih nivoa. Mi još uvek nemamo pravu političku karikaturu.
Koliko si knjiga objavio i koliko si nagrada pokupio u svetu?
Objavio sam puno knjiga i uglavnom ih radio sa svojim prijateljima. Oni su pisali, a ja karikaturama odslikavao sa Brajkovićem, Rajičićem... Dobio sam dosta nagrada širom sveta, da ih sad ne nabrajam.
Sada si poznati karikaturista, a kako je bilo na početku, kako si postao to što jesi?
Ja mislim da se to rađa i da to moraš da budeš, što moj drug Buca kaže za mene, jednostavno se znalo da ću biti karikaturista. I danas me neki sa nevericom pitaju da li još crtam, ne verujući da sam iškolovao dva deteta takvim načinom života. Drugi me pitaju da li ću sada početi nešto ozbiljno da radim? I Duško Radović kaže da se nije trudio da ljudima dokaže da je pametniji od njih, već da je različit. To sam i ja. Imao sam glavnu podršku u bratu od strica koji je slikar u Beogradu i on se zaista trudio da istrajem na ovom putu.
Razgovor nastavljamo u Dobračinoj ulici, gde je Mića rođen i gde je proveo detinjstvo i mladost. Kako se seća tog vremena?
To je ulica u Palilulama, inače sirotinjski kraj. U njoj je nekada bilo blato do kolena. Kad sam išao u grad obuvao sam kaljače koje sam na kraju ulice, kod Male vage gde je počinjao asvalt, kačio na drvo i po povratku iz grada na tom mestu ih opet obuvao da se ne ukaljam. Osamdeset druge godine, kad mi je otac umro, došla je grupa drugova iz Saveza boraca koji su morali da napuste limuzine i da se dobro iskaljaju dok su stigli do kuće da izjave saučešće. Posle sedam dana ulica je asvaltirana.
Odatle se spuštamo do mesta gde je nekada bio bazen. Sada je to jadno, zapušteno mesto. Zašto smo došli ovde?
Ovde je bio prvi gradski bazen. Dobar deo Kragujevčana ovde je naučio da pliva, a pedesetak metara dalje, gde se Ždraljica uliva u Lepenicu, pravili smo branu, pa se i tu kupali. Moj drug i komšija Zoran Janićijević otišao je za loptu koja je upala u Lepenicu i, nažalost, u njoj se utopio.
A čujem da se u Kragujevcu igrao ozbiljan tenis još pre pedeset godina?
Jeste, moja braća igrala su tenis ovde, pored ulaza, gde su sada „Radove” barake. Kasnije su na terenima u Domu JNA Reba, Šole i ostali udarali temelje tenisa u Kragujevcu.
Sada smo na jezeru u Šumaricama. Šta ovo lepo mesto znači za tebe i ima li tu onog duha koji jurimo?
Ja sam u horoskopu riba. Znači ovde se osećam kao riba u vodi. Ovo je ambijent koji mi savršeno odgovara, tu bežim od asvalta i buke i u prirodi i plivanju maksimalno uživam. Od kraja aprila pa sve do kraja oktobra mi smo ovde, malo se rekreiramo, malo plivamo, malo igramo karte, a bogami malo i pijemo. Oko našeg stola često se skupi i po pedesetak ljudi, a klinci zovu roditelje da požure - jer je došao cirkus.
Koliko si Kragujevčana nacrtao?
U „Svetlosti“ sam godinama crtao Kragujevčane i sigurno ih ima na stotine. Međutim, kad se pojavila moja knjiga sa anegdotama o kragujevačkim legendama, srelo me je nekoliko ljudi koji se nisu našli u njoj i zamerili mi zbog toga. Kad je na neki način postalo prestižno biti u toj knjizi, počele su još veće pritužbe onih koji nisu u njoj. Jedan moj prijatelj, Ilija Pavlović, slikar, nasuprot tome, bio je kritikovan u Beogradu otkud on u knjizi. Njegov odgovor je bio: Mićina knjiga nije o bilo kom pojedincu, to je knjiga o duhu grada. I ja sam zaista tu knjigu napravio da se sačuva taj duh i ostane mlađim generacijama. Anegdote sam slušao od Zaginca, Krece, Pireta i drugih starih Kragujevčana u izvornom obliku, od ljudi koji su imali taj duh i preneo sam ih onako kako sam čuo.
Drago mi je što je taj duh nadograđen jer Kragujevac je imao zaista ljude od duha. Počev od Radoja Domanovića, Zarije Vučićevića, Ljubiše Manojlovića, Viba, Minimaksa, do ovih mlađih, Raše Papeša, Rajičića, Mažuranića. Pa kragujevački slikari sa duhom Make, Goran Rakić, Vidan Papić, književnici Vidosav Stevanović, Sloba Pavićević... Svi oni u osnovi imaju kragujevački duh i pretaču ga u svoja dela. Lepo je što se taj duh grana i širi.
Karikatura je specifičn izraz. Kako ona hvata trenutak stanja čoveka i njegovog duha?
Karikatura je specifičan medij i ona nas hvata i kad mi to nećemo. Karikatura je, ustvari, nenaručena slika. Tu su prizori koji nisu naručeni, jer to ne opisuje žena koja te voli ili sekretarica koja ti se ulizuje. To radi karikaturista kad ti nećeš i hvata tvoje slabosti kad si zao, kad si podao, licemeran. Karikaturista te hvata kad si u raskoracima i to je dragoceno za sve, jer zamisli da nas nema na šta bi ličili generali, direktori i političari puni sebe. Ovako moraju bar malo da se štrecnu.
Znači karikatura nije za sujetne?
Pa, naravno.
U nekoliko talasa u Kragujevac se doselilo mnogo ljudi. Da li se naš duh prilagođavao njima ili oni njemu?
Dugo sam mislio da kragujevački duh ima svoj oklop i da je neprobojan. Postojalo je nekoliko dragocenih ljudi kao Zoran Đusić, Dane Tričković, Voja Milekić, advokat Tišović. To su bili ljudi koji su davali ton ovom gradu, da ne pričam o Zagincu, Kreci, Piretu koji su bili motori, gospoda koja nose duh. Mislio sam da u gradu niko ne može tu auru da poremeti. Ipak, vremenom sam primetio da su uspeli da nam nametnu i neki drugi. I tu svakako nije problem u novodošlim, već pre svega u nama što smo dozvolili da primimo neke nove osobine do tada nesvojstvene nama. Sad ima novih klinaca, koje sam sretao u mojoj školi karikature i koji sada postaju nosioci duha u kome prepoznajem puno toga od onog starog šmeka.
Iz Šumarica stižemo u Veliki park, tačnije na stari košarkaški teren. Zašto je on bitan za duh ovog grada?
Košarkaško igralište je jedno od najkultnijih mesta za moju generaciju. Imao si igranke sa prvim dodirima i uzbuđenjima od tih dodira, imao si pre podne fudbal, pa kartanje, pa posle basket, bilo je tu svega, boksa i kvalifikacija za prvu ligu u košarci, dakle mesto gde se sve dešavalo. U jednom ovakvom razgovoru akademik Andrej Mitrović rekao je da u Kragujevcu postoje tri kultna mesta: Gimnazija, korzo i koš. Ovde sam živeo 24 sata.
Kad devojke nabrajaju poželjne karakteristike momaka uvek na prvo mesto stavljaju da je zabavan i da ima smisla za humor. Šta ti kažeš?
Ne znam. Ja nisam spadao u te šarmantne i duhovite, ja sam uglavnom sa strane posmatrao kako to rade oni koji su bili zvezde i još uvek nisam naučio kako se to radi.
Kako ti je kad lepu ženu treba da nacrtaš kao karikaturu, kako to izvedeš?
Uglavnom samo na licu. Sve ostalo je rizično. Žene ne treba ljutiti
Na kraju, šta si dobio od kragujevačkog Duh(a), a šta si mu ti dao?
Dobio sam mnogo. Dobio sam sve. To je osnova, to su moji temelji. Pogotovo što ja nisam bio zvezda kao Žika Top i Šraf, košarkaši, ili Rajko Puf i Make Paunovski. Oni su na to hvatali ženske i za očekivati je da neće oni da se bave kragujevačkim duhom, jer onaj ko je zvezda nema potrebe za tim. Moj put bio je teži, ali meni sladak.
Razgovor uživo sa Mićom Miloradovićem možete gledati u subotu u 20 sati na Televiziji Kanal 9. Do tada vam je na raspolaganju telefon 331-509 za pitanja sagovorniku i Milanu Puriću koji (pred)vodi poteru na Duh(a).
NA JEZERU U ŠUMARICAMA, U JESENJEM AMBIJENTU
KOŠARKAŠKI TEREN U VELIKOM PARKU, MESTO ODRASTANJA MNOGIH KRAGUJEVČANA
|
