DOK JE ŠUMADIJE, BIĆE I KG DUHA

 Ako je Šumadinac, prema Todoru Radivojeviću, tako reći plemić po krvi i duhu, plemić po srcu i karakteru, plemić po ljubavi prema domovini i po samopožrtvovanju za naciju, onda je KG duh u Šumadincu prepoznavao, po Milošu Savkoviću, samostalnost do drskosti, slobodu do razmaženosti i nepostojanje bilo kakvog autoriteta. Ako se u tom nepoštovanju autoriteta ogleda ne samo želja za samostalnošću duha, nego i ponos, da se ume misliti svojom glavam, sklon sam da poverujem kako se KG duh obnavlja prema istoj matrici

Poteru vodi Milan Purić

Ko sam? Šta sam? Odakle dolazim i kuda idem? Ova pitanja sam sebi postavio još u ranom detinjstvu. Zasad jedino znam da odgovore na ova pitanja ne čini (auto)biografija jednog čoveka, kao što pretpostavljam da sam u potrazi za tim odgovorima zamakao u književnost. Valjda, kako bi rekao Valeri, da bih sam sebi izgradio ostrvo nepoznato.

Kako i gde si odrastao u Kragujevcu?

Prvog septembra 1953, posle četvrtog razreda osnovne, roditelji su me, iz mog Milanovca, Novog, ispratili u Kragujevac na dalje školovanje. Sve je, nekako, bilo svečano: dva punokrvna pastuva, Vidan i Mali, upregnuta u fijaker (pre toga nahranjeni jabukama da bi se lakše mogli obuzdati), otac i stric - napred, majka i strina - pozadi, a ja, u novom odelu, na pomoćnom sedištu - u sredini. Kod Bojadžića mlina, od prvog kamiona koji je naišao, konji su se poplašili i uhvatili galop. Uzalud su i otac i stric, zatežući dizgine, pokušavali da ih zaustave. Projurili smo pored Učiteljske škole i pre nego smo skrenuli u Glavnu ulicu, strina je uspela da iskoči, a ja sam u čudu mislio da će se točkovi niz kaldrmu otkačiti i bez nas projuriti pored Nove crkve. Pošto smo u Centru srećno „promašili“ saobraćajca sa podignutom tablicom, zaustavili smo se u izlogu Robne kuće.

Tako sam stigao u Kragujevac, a adresa je bila: Karađorđeva ulica, nekoliko dvorišta iznad kuće u kojoj je živeo Đura Jakšić. Predratne građanske porodice, osiromašene i skoro bez sredstava za život bile su prinuđene da uzimaju na stan i hranu đake sa sela, pa su moji i meni pronašli takav smeštaj kod daljih rođaka u kući trgovca Ljubiše Stojanovića. I danas čuvam spiskove namirnica (koliko brašna, krompira, pasulja, kupusa, voća, začina itd.) i ostalih davanja (recimo, ogrev) na ime mesečne stanarine.

Dakle, bio je to deo onog starog Kragujevca koji je preživeo rat, između hotela „Gušić“ („Zelengora“) i „Paligorića“. Ovuda je 1804. Karađorđe od Topole ušao u Kragujevac i otad Kragujevčani ovu ulicu nazivaju njegovim imenom. Pamtim: turska kaldrma (još uvek mi u ušima odzvanja kloparanje točkova konjske zaprege dobroćudnog mesara Erskog), vremešne lipe, bez travke na širokom trotoaru, besprekorno uređena dvorišta sa rondelama, puna šeboja, georgina, petunija, hrizantema… Sve je mirisalo na čistoću. Polazeći ujutro u školu mogao sam videti kragujevačke lekare, poput dr Krasića ili dr Mihajlovića, kako, odlazeći u bolnicu, podizanjem šešira otpozdravljaju prolaznicima sa druge strane ulice, kao i mnoge svoje vršnjake sa sela, u početku, kako starijima, iako nepoznatim, prilaze sa „Ljubim ruke!“

A škola, „Radoje Domanović“ / „Svetozar Marković“, ona Čomićeva, imala je ulaz malo iznad „Stare Srbije“. Ušli su ovuda, neprimetno, u moje detinjstvo, počev od braće Ilić, tu, od Gušićeve, braća Jevtić, braća Obradović, braća Lugomirski, braća Ojdanić, braća Šaljić, braća Vujačić, braća Tričković, braća Bakić, pa do Miše Maksimovića, Manđe, Bobe Mišića i Zorana Đusića, na početku Vojvode Mišića. Odrastao sam, tako, učeći sa toliko braće samo u jednoj ulici, sa đacima različitih generacija, koji su se, od Vašarišta i sa Blaznavčevog poljančeta slivali Karađorđevom. I svi smo sa braćom bili kao braća, možda i po nesanici.

Kakva je porodica u Kragujevcu bila nekada, a kakva je danas?

Nekada - patrijarhalna. Svejedno da li je bila radnička, činovnička, trgovačka… Dakle, znalo se šta je otac, šta majka, gde su tu deca i kako se neosvojivo čuva svoj duhovni i moralni život. Sve su porodice imale dosta dece, ali se taj broj posle rata smanjivao, kao što se drastično smanjio broj onih koji su odlazili u crkvu, ili onih kojima je sveštenik dolazio u kuću da sveti vodicu. Danas svi idu u crkvu, svi slave, a većina porodica se moli Bogu da, nekako, opstane. Državu porodica ne zanima, država ima preča posla - da svi budu bez posla.

Kad si osetio potrebu da postaneš književnik?

Kao dečak, u zvezdanim avgustovskim noćima, ostajao sam zagledan u beskonačno nebesko prostranstvo sve dok mi oči tamo ne bi sagradile hram u koji bi se iz moje glave brzinom svetlosti preseljavala vrtoglavica i osvetljavala njegovu unutrašnjost u kojoj se, možda, nazirao moj lik. Dakle, prvo otvorenih očiju, posmatrao sam, razmišljao i zapisivao sve što bih saznao o sebi i svetu oko mene. Moglo bi se reći, da kad sam sve to video zatvorenih očiju, javila mi se želja da vidim i knjigu sa mojim imenom.

Kroz šta sve prolaze ljudi koji žele da postanu pravi književnici (naravno

ako imaju talenat)?

Srećom, rano sam pročitao Rilkeova „Pisma mladom pesniku“ i Andrićeve „Savete mladom piscu“. Ali, ne samo na osnovu toga, shvatio sam da je na pet posto talenta potrebno 95 posto rada. Istovremeno, upoznao sam slikare koji nisu znali da crtaju.

Postoji li tvoja knjiga koju specijalno voliš?

To je uvek ona koja je u nastajanju, koju upravo pišem.

Kako bi opisao kragujevački duh?

Iščitavajući sećanja na detinjstvo Milice Jakovljević Mir-Jam s početka 20. veka, upravo na onom prostoru mog detinjstva, u Bajonet sokačetu (od nekadašnjeg Starog sreza pa do Glavne ulice), shvatio sam da su se, i pored dva svetska rata i različitih istorijskih okolnosti, do šezdesetih godina prošlog veka smenjivale samo generacije, a da je KG duh opstojavao kao nepromenljiva duhovna vertikala Šumadinca, jer Kragujevac i jeste središna i uporišna tačka Šumadije. Ako je, dakle, Šumadinac, prema Todoru Radivojeviću, tako reći plemić po krvi i duhu, plemić po srcu i karakteru, plemić po ljubavi prema domovini i po samopožrtvovanju za naciju, onda je KG duh u Šumadincu prepoznavao, po Milošu Savkoviću, samostalnost do drskosti, slobodu do razmaženosti i nepostojanje bilo kakvog autoriteta. Ako se u tom nepoštovanju autoriteta ogleda ne samo želja za samostalnošću duha, nego i ponos, da se ume misliti svojom glavam, sklon sam da poverujem kako se KG duh obnavlja prema istoj matrici.

U kojim zgradama i ljudima danas ima najviše našeg duha?

Takvih zgrada skoro da više i nema. Pogledajte kuću Đure Jakšića ili Ilije Kolovića. Kakvog duha, osim slepih miševa, tu može da ima? Sve smo porušili, ali, srećom, Kragujevčani su od čvrste građe.

Koji su Kragujevčani obeležili drugu polovinu prošlog veka u Kragujevcu?

To bi mogao da bude feljton u ovim novinama. Ja ću samo, u posve ličnom krugu, kredom upisati nekoliko imena onih kojih više nema među nama i koji se, između ostalih, spominju u mojim molitvama za Kragujevac. To su profesori, pisci i prevodioci - Dora Pilković-Petani, Branka Ranković, Milorad Najdanović, Dragiša Vitošević, Milan Nikolić i Borislav Horvat, slikari i grafičari Sveta Mladenović, Jefta Azdejković, Miloš S. Maksimović, Boba Popović i Ljuba Pejović Caka, glumci Ljuba Kovačević i Mila i Rajko Stojadinović, novinari Dića Tadić i Velimir - Veša Obradović, posvećenici kulturi Miroslav Čomić, Aleksandar Milosavljević i Mališa Protić… Razume se, to vreme bilo bi siromašno bez Slave Žileta, boema sa leptir mašnom.

Šta misliš o kragujevačkim kafanama?

Nekad je „Balkan“ bio stecište kragujevačkih glumaca, pisaca, slikara… Koliko je danas ostalo od kragujevačkog kafanskog duha, toliko ima i kafana prema toj meri.

Šta najviše voliš u Kragujevcu?

Ljude koji vole svoj grad. I nadam se da će jednog dana, kao nekad, svi ljudi koji žive u Kragujevcu biti Kragujevčani. Kao oni Kragujevčani koji danas žive u Beogradu.

Kako opisuješ Kragujevac prijateljima koji nikad nisu bili u njemu?

Ako su prijatelji, onda moraju doći u Kragujevac. Ono što mi ne vidimo, obično vide oni koji u Kragujevac dođu, ne samo prvi put.

Šta misliš o kragujevačkim lepoticama?

Uvek imam na umu Natašu Nakić, devojku iz komšiluka moje mladosti, mis Jugoslavije šezdesetih. Pamet i otmenost uzdizali su njenu lepotu do božanskih visina.

Šta Kragujevcu nedostaje?

Vlastiti krov nad glavom kulturnih institucija koje su u srpskoj kulturi prvo nastale u Kragujevcu.

Kako misliš da će grad izgledati za 50 godina?

Ako Bog dâ, da bude mera Šumadije. To znači da Šumadija bude najuređenije domaćinstvo Srbije, a Kragujevac, grad sa 56 sela, bude njena gostinska soba.

Šta si dobio od kragujevačkog duha, a šta si mu dao?

Sve što sam dobio - u mojim je knjigama. Knjige ostaju i ne znam da li će moći da vrate pozajmicu.